Lični dizajnerski pečat

/Andej Tišma, likovni kritičar/

Raditi total dizajn iste likovne manifestacije u nizu od osam godina, a pri tome  dati svaki put novo i originalno grafičko rešenje veoma je zahtevan stvaralački zadatak. Novosadski dizajner Ljubomir Maksimov se hrabro, ali i s puno elana prihvatio ovako složenog zadatka radeći na oblikovanju pratećih publikacija novosadskog “Bijenala savremenog pejzaža” od njegovog osnivanja 1998. sve do danas. Ova likovna manifestacija specifične teme, posvećena najvećim delom pejzažnom slikarstvu, koja bi dizajneru po logici stvari unapred nametala izvesno ograničenje u stvaranju vizuelnog identiteta, za Maksimova je bila podstrek za originalna i vizuelno upečatljiva grafička rešenja u kojima je vešto izbegao bukvalno vezivanje za temu predela. Umesto toga on se opredelio za krajnje jednostavne geometrijske module, čiste površine boja, u koje je ubacivanjem male vinjete s motivom pejzaža rekao sve.

Ako je prve godine za osnovu uzeo zelenu boju, koja je asocirala na pejzaž, već sledeći put koristi krupne kvadrate jarkih boja, mondrijanovski ukomponovane sa vinjetama na korice katalog. Zatim dolazi izvesno animiranje pravougaonika, da bi se došlo do saćaste strukture zlatastih preliva kao osnovnog obeležja na prethodnom bijenalu. Kao takođe prepoznatljiv i upečatljiv elemenat svog dizajna Maksimov svaki put ubacuje izuzetno uočljiv naziv manifestacije dat u krupnom i atraktivnom fontu.

No, kako svaki Bijenale čine glavna i niz pratećih izložbi, a svaku prati posebna publikacija, Maksimov je u okviru generalnog rešenja morao uvek dati i jasno prepoznatljive varijacije, sa čitljivim porukama i odrednicama koje ih na prvi pogled međusobno razlikuju. To je opet postigao, izbegavajući svaku monotoniju i jednoobraznost, upečatljivim vinjetama i naslovima datim u okviru. Naravno, od bijenala do bijenala Maksimov je varirao oblike vinjeta, njihove veličine i mesta, tako da se gledalac svaki put nalazio pred novim i originalnim rešenjem.

Ipak, kada ove publikacije vidimo sve na okupu, kao na ovoj izložbi, nameće se i osećaj celine. To je nesumnjivo rezultat određenog stila i rukopisa koji je Maksimov svojim dugogodišnjim, bogatim i kreativnim radom razvio. Njegove glavne osobine su gotovo asketska jednostavnost i jasnoća, istovremeno i vizuelni sklad, čak lepota, koji nikad ne robiju beskonačnim i zavodljivim mogućnostima savremene kompjuterske i štamparske tehnologije. Grafički dizajn Ljubomira Maksimova ostaje samo njegov, lični pečat, što je u grafičkom dizajnu najteže dostići.

Oktobar 2006. godine